Čak i iskusni hipnoterapeut može zapasti u zamke u svom radu koji nisu isključivo povezani sa izborom tehnike. Prekomerna želja za pomaganjem, nejasne granice, preskakanje zaključaka o uzrocima problema, nedovoljna provera rezultata ili nastavljanje terapijskog tretmana koji više ne koristi klijentu mogu značajno uticati na kvalitet terapijskog procesa. Ovaj rad ispituje ključne trenutke profesionalne procene i pitanje kada istrajati, kada promeniti pristup i kada uputiti klijenta negde drugde.
U hipnoterapiji reč "greška" može da podseti na neprikladan predlog ili loše odabranu tehniku. Međutim, komplikacije mogu nastati mnogo suptilnije: terapeut je ubeđen da razume klijenta i prestaje zaista da ga sluša. Seansa se završava sa olakšanjem, pa terapeut ne proveri šta se zapravo promenilo. Uznemirenost klijenta duboko utiče na terapeuta, dovodeći do toga da preuzme odgovornost koju ne može da podnese.
Ništa od ovoga ne mora nužno da počinje ravnodušnošću. Naprotiv, terapeut može biti veoma posvećen i spreman da učini mnogo. Problem nastaje kada, usred te posvećenosti, izgubi sposobnost da prepozna kada njegovo ponašanje više nije korisno.
Stoga se profesionalnost hipnoterapeuta ne dokazuje samo načinom na koji vodi seansu. Takođe je očigledno u njihovoj spremnosti da preispitaju sopstvene zaključke, da slušaju neprijatne povratne informacije i da promene mišljenje ako nastavak u istom pravcu više nema smisla.
Šta se promenilo van terapijske sobe?
Zamislimo klijenta koji, nakon intenzivne sesije, kaže da se oseća mnogo bolje. Lice mu je opušteno, govori sa većom nadom i oseća da je razumeo nešto važno. Ovo može biti vredan korak napred. Međutim, to još ne ukazuje kako će reagovati sledeći put kada se suoče sa okolnostima koje su ih navele da potraže pomoć.
Osećanje olakšanja na kraju sastanka i promena u svakodnevnom ponašanju nisu nužno ista stvar. Terapeut mora biti spreman da istraži obe mogućnosti, čak i kada bi bilo udobnije rastaviti se u uverenju da je posao obavljen.
Možemo započeti procenu jednim jednostavnim pitanjem: šta klijent trenutno doživljava kada pomisli na prethodno uznemirujuću situaciju? Zatim, u zavisnosti od njegove sposobnosti da učestvuje, možemo postepeno približiti okolnosti stvarnom životu. Pri tome nas zanima njihov prikaz situacije, njihove emocije, njihovi fizički odgovori i njihova očekivanja u vezi sa sopstvenim ponašanjem. Nema smisla proglašavati nijedan pojedinačni znak za definitivni dokaz uspeha.
Međutim, ovo istraživanje ne sme postati izvor pritiska. Ako terapeut kreira sve ekstremnije hipotetičke scenarije ili ponavlja isto pitanje dok ne dobije željeni odgovor, on više ne istražuje slobodno. Klijent može početi da oseća da mora da pokaže poboljšanje da bi se seansa smatrala uspešnom.
Ponovno javljanje nelagodnosti je razlog za dalju procenu. Možda je potreban dodatni rad, možda drugačiji pristup, ili je možda vreme da se promena učvrsti. Naredna iskustva su takođe važna: da li se osoba ponaša drugačije u svom okruženju, da li i dalje izbegava situacije koje su ranije bile stresne i kako se njena reakcija menja tokom vremena? Bez toga, uglavnom možemo samo proceniti utisak koji je sesija ostavila.
Kada objašnjenje pođe ispred čoveka
Druga zamka nastaje kada terapeut u veoma ranoj fazi odluči šta bi trebalo da bude osnovni uzrok problema. Od tog trenutka pa nadalje, on sluša uglavnom ono što potvrđuje njegovu interpretaciju, dok druge informacije zanemaruje.
Ako su ubeđeni da uzrok mora ležati u klijentovom detinjstvu, mogu zanemariti odnos u kojem klijent danas trpi. Ako očekuju bes, mogu propustiti tugu. Ako dobro vladaju određenom tehnikom, mogu je izabrati iz osećaja sopstvene sigurnosti, a ne zbog onoga što se zapravo pojavljuje kod klijenta.
Naravno, klijent nije nužno svestan svih faktora koji održavaju njegov problem. Istraživanje može otkriti nešto što nije pomenuo tokom početnog razgovora ili još nije bio u stanju da prepozna. Međutim, postoji važna razlika između istraživanja i unapred određene interpretacije: istraživanje mora omogućiti otkrivanje nečega što terapeut nije predvideo.
Ovo se odnosi i na rad sa regresijom. Značajno iskustvo iz prošlosti može biti deo terapije, ali samo pomeranje unazad u vremenu samo po sebi ne predstavlja napredak. Nakon što proradimo na određenom iskustvu, moramo se vratiti pitanju šta se dešava sa trenutnim problemom. Ako nema promene, to ne znači automatski da treba da tražimo još raniji događaj.
Teorija je korisna sve dok nam pomaže da razumemo klijenta. Kada iskustvo klijenta mora da potvrdi teoriju, ona postaje prepreka.
Sa kim mi zapravo pregovaramo u vezi sa promenom?
Neke komplikacije nastaju čak i pre prve sesije. Partner, roditelj ili odraslo dete traži pomoć i detaljno objašnjava šta treba da se promeni kod svoje voljene osobe. Njihova uznemirenost može biti potpuno iskrena. Međutim, to ne znači nužno da osoba za koju traže pomoć ima isti cilj.
Kada radimo sa odraslom osobom, moramo postići saglasnost sa njom. Potrebna nam je njihova saradnja i dovoljna jasnoća o tome šta žele za sebe. Članovi porodice mogu podržati osobu u traženju pomoći, ali ne mogu uspostaviti terapeutski odnos u njeno ime.
Ovo ne znači da klijent mora da dođe bez ikakvih rezervi ili sa potpuno definisanim ciljem. Možemo takođe razgovarati o njihovim sumnjama. Međutim, terapeut ne sme preuzeti zadatak da menja osobu na zahtev njene porodice. Kada su alkohol ili druge supstance glavni problem, terapeut takođe mora da proceni da li je osoba u stanju da značajno učestvuje i da li joj je potrebna pomoć drugih stručnjaka.
Ponekad upravo članovi porodice najviše trebaju podršku: da se izbore sa sopstvenom uznemirenošću, da razumeju svoje opcije i da postave granice. Takva pomoć ima drugačiji cilj od pokušaja da se iskoriste članovi porodice za upravljanje negom nekoga ko ne učestvuje u toj nezi.
U ovom kontekstu važno je razlikovati složenost problema i potencijal za saradnju. Osoba sa složenom pozadinom može biti iskren i posvećen sagovornik. Međutim, bavljenje naizgled jednostavnim problemom može postati komplikovano jer ne postoji zajednički cilj, jer su očekivanja nespojiva ili jer klijent i terapeut nisu dobar spoj. Oznaka "težak klijent" ima tendenciju da zamagli ove razlike umesto da ih razjasni.
Kada pomaganje postaje lična odgovornost terapeuta?
Terapeut može početi da prelazi svoje granice čak i pre nego što to klijent učini. Produžava sesije, uzima obaveze koje je teško ispuniti i sve je više zaokupljen tim šta će se dešavati tokom sesija. Spolja deluju izuzetno posvećeno. Međutim, sve im je teže da razlikuju profesionalnu odluku od osećaja da ne smeju da iznevere tu osobu.
U ovom kontekstu korisno je postaviti sebi neprijatno pitanje: zašto mi je tako teško da se pridržavam dogovorene radne metode sa ovim klijentom?
Možda me je njegova priča lično dirnula. Možda se plašim njegovog nezadovoljstva. Možda bih to što me upute negde drugde video kao dokaz da nisam dovoljno dobar. Ako ne prepoznam ove reakcije, mogu, u ime najboljih interesa klijenta, nastaviti sa nečim što zapravo hrani moju potrebu za potvrdom.
Terapeut je odgovoran za kvalitet svog rada, ali ne može preuzeti život klijenta. Njegove odluke, njegova spremnost na saradnju i ponašanje van sesija nisu nešto što on u potpunosti može da kontroliše.
Jasne granice stoga nisu znak manje posvećenosti. One obezbeđuju da su dogovore moguće realizovati i da terapeut može ostati pažljiv na duži rok. Vreme, odmor i finansijska održivost prakse su u tom pogledu važni. Način rada koji se može održati samo stalnim žrtvovanjem i iscrpljenošću mora se promeniti, čak i ako potiče iz iskrene želje da se pomogne.
Klijent mora biti u mogućnosti da kaže da nešto nije bilo u redu.
Posebno važan test zrelosti terapeuta je trenutak kada klijent izrazi nezadovoljstvo. U takvim trenucima može postojati iskušenje da se njegova reakcija odmah pripiše otporu, projekciji ili neželji za promenom.
Međutim, takva interpretacija može nas takođe sprečiti da čujemo informacije koje smo trebali čuti. Možda smo prekinuli tu osobu. Možda smo previše brzo usmerili razgovor, prevideli nešto što im je bilo važno ili insistirali na tumačenju u kojem se nisu prepoznali.
Prvi korak je, dakle, da se razjasni šta je klijent doživeo i gde su se njihove percepcije razišle. Terapeut može da preispita svoje ponašanje bez potrebe da bezuslovno prihvati svaki od klijentovih objašnjenja događaja. Ako shvate da su pogrešili, trebalo bi da to priznaju i razgovaraju o tome šta se može učiniti da se ispravi situacija.
Istovremeno, pravo na nezadovoljstvo ne podrazumeva pravo na uvredu ili pretnje. Moguće je razgovarati o besu i razočarenju, ali kada ponašanje onemogućava bezbedan razgovor, mora se postaviti jasna granica. Terapeut mora biti u stanju da razlikuje ova dva: ne sme odbaciti kritiku samo zato što mu je neprijatno, niti treba da prihvata lične napade samo da bi pokazao empatiju.
Otvorena diskusija može da otvori put za nastavak saradnje. Alternativno, može da otkrije da se očekivanja ne mogu uskladiti. Takvo saznanje je takođe važno pri odlučivanju o daljem postupku.
Nadzor, pre nego što izgubimo iz vida širu sliku
Ponekad je najuočljivija promena ona koju terapeut primeti kod sebe. Pre određene sesije osećaju neobičan osećaj straha. Nakon toga im je dugo teško da se smire. Počinju prekomerno da se dive klijentu, osećaju intenzivnu ljutnju ili privlačnost prema njemu, ili osećaju da niko drugi ne bi mogao da mu pomogne bolje od njih.
Takve reakcije zahtevaju pažnju. Iako same po sebi ne ukazuju na to da bi se lečenje trebalo prekinuti, one ukazuju na potrebu za daljim razmatranjem. Terapeutu koji je duboko emocionalno uključen teško je da potpuno samostalno proceni sve razloge koji stoje iza svojih odluka.
U superviziji mogu istražiti i tok sesije i svoju ulogu u njoj. Zašto ovom klijentu dozvoljava nešto što inače ne bi dozvolio? Zašto mu je teško da uputi klijenta drugom stručnjaku? Šta ga navodi da nastavi ako ne vidi nikakvu korist?
Upravo zbog toga supervizija ne bi trebalo da se smatra samo poslednjim sredstvom, kada je odnos već postao neodrživ. Ona je takođe korisna kada terapeut prvi put shvati da u određenom slučaju više ne donosi procene sa uobičajenom jasnoćom.
Nastavak nije uvek najodgovornija odluka.
Upornost je vredna u terapijskom radu, ali mora biti i opravdana. Ako se seanse ponavljaju bez ikakve očigledne koristi, potrebno je ponovo proceniti cilj, pristup i uslove učešća. Samo ponavljanje istog rada samo po sebi nije adekvatan odgovor.
Posebno je važno ponovo proceniti situaciju kada slučaj pređe granice stručnosti terapeuta, kada klijent dođe u stanju koje onemogućava rad s njim, kada uporno krši dogovore ili kada potrebu za drugom hitnom stručnom pomoći više nije moguće ignorisati.
U takvim okolnostima moguće je izmeniti plan, uključiti adekvatnijeg stručnjaka ili prekinuti tretman. Odluka mora biti zasnovana na onome što je razumno i bezbedno za klijenta, a ne na ličnoj uznemirenosti terapeuta, osećanjima krivice ili potrebi da održi svoj prihod.
Isto važi od samog početka. Slučaj koji predstavlja izazov učenja u okviru postojećeg znanja nije isti kao slučaj u kojem terapeutu nedostaju neophodne kompetencije. U drugom slučaju, spremnost da se pokuša ne može nadoknaditi nedostatak kompetencije.
Odgovorno suđenje takođe podrazumeva sposobnost da prepoznamo kada sami nismo pravi izbor.
Zašto ne bismo sačekali da se pojavi problem pre nego što naučimo o ovim pitanjima?
Obuka iz hipnoterapije takođe mora da pripremi terapeuta-polaznika za situacije u kojima tehnika nije u prvom planu. Moraju biti u stanju da procene da li su uopšte ispunjeni uslovi za rad, da vode zahtevan razgovor, da prepoznaju sopstvenu uključenost i utvrde šta klijent zapravo dobija od sesije.
Dvogodišnji program Akademije hipnoterapije Ovo kombinuje teorijsko učenje, praktične vežbe, kliničke demonstracije, superviziju i mentorstvo. Pored redovnih nedeljnih sesija, takođe se fokusira na lični razvoj i sposobnost uspostavljanja i vođenja terapeutskog odnosa. Ovaj okvir učenja omogućava nam da se bavimo pitanjima profesionalnog sudjenja uz tehnike, a ne kao posledičnu misao tek nakon završetka učenja.
Što se tiče profesionalnih kriterijuma Saveza za kliničku hipnoterapiju (ZKH) naglašava kvalifikacije terapeuta, praktične veštine, etičku praksu, superviziju i kontinuirani profesionalni razvoj. Obuka i sertifikacija u tom pogledu imaju različite uloge: škola obezbeđuje program obuke, dok udruženje utvrđuje kriterijume koje kandidat mora ispuniti da bi se kvalifikovao za svoju profesionalnu titulu.
Nijedan terapeutski sertifikat ne oslobađa odgovornosti za pojedinačne odluke. Čak i iskusan stručnjak mora ostati spreman da proceni da li je njegov rad koristan za osobu pred sobom. Zamki postaju naročito opasne kada više ne postavljaju ovo pitanje, jer su već uvereni u svoj pristup.
Praktika hipnoterapije visokog kvaliteta stoga zahteva prostor za sumnju, povratne informacije i korekciju. Klijent mora biti u mogućnosti da kaže da se nije dogodila nikakva promena. Terapeut mora biti u mogućnosti da prizna da postoji nešto što još ne razume. Odatle, zajedno mogu napraviti mnogo iskreniju procenu šta bi sledeći korak trebalo da bude.
