Sindrom izgaranja – dijagnoza ili prirodan odgovor na život bez unutrašnjeg kontakta?

Izgaranje je jedan od najčešće pominjanih problema sa kojima se ljudi danas suočavaju. Obično se opisuje kao stanje fizičkog, emocionalnog i mentalnog iscrpljenja povezano sa hroničnim stresom. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) definiše sindrom iscrpljenosti kao sindrom povezan sa hroničnim stresom na radnom mestu koji nije uspešno upravljan.

Ipak, u stručnim krugovima i dalje se raspravlja o tome da li iscrpljenost predstavlja zasebnu dijagnozu, ili je pre svega skup simptoma povezanih sa hroničnim stresom, depresijom, anksioznost i dugoročni unutrašnji konflikt.

Neki istraživači ukazuju da granice između iscrpljenosti, depresije i hroničnog emocionalnog iscrpljivanja često nisu potpuno jasne. Ovo postavlja pitanje da li iscrpljenost zaista predstavlja posebno medicinsko stanje ili je pre svega prirodna reakcija organizma na život koji je, na duži rok, u sukobu sa unutrašnjim potrebama, vrednostima i osećanjem svrhe pojedinca.

U mojoj kliničkoj praksi često primećujem da pregorevanje nije samo posledica velikog obima posla, već pre svega dugotrajnog unutrašnjeg konflikta. Osoba može godinama obavljati posao ili živeti na način života koji je iscrpljuje iznutra, istovremeno potiskujući osećanja frustracije, tuge, osećaja besmisla, bespomoćnosti ili unutrašnjeg otpora.

Ove emocije se postepeno nagomilavaju u telu dok ono ne postane teško, umorno i iscrpljeno energijom.

S druge strane, često vidimo da ljudi koji rade nešto što ih zaista inspiriše mogu naporno da rade i provode duge sate bez ikakvog umora; zapravo, to im često daje osećaj energije, svrhe i unutrašnje vitalnosti.

Ovo postavlja važno pitanje: da li čoveka iscrpljuje samo rad ili je to pre svega dugoročna psihološka alienacija od samog sebe?

Psihološki i fizički ciklus izgaranja

Nedavna istraživanja ukazuju da sindrom izgaranja obuhvata složenu interakciju faktora:

• emocionalno iscrpljenje

• Gubitak osećaja kontrole

• smanjena unutrašnja motivacija

• i dugoročni psihološki stres.

Kada osoba dugo ignoriše svoja unutrašnja osećanja i potrebe, telo postepeno ulazi u stanje hroničnog napenja. Pojavljuju se sledeći simptomi:

• osećaj težine u telu

• smanjena motivacija

• Gubitak vitalnosti

Um i telo počinju da stvaraju začarani krug. Misli o stresu i bespomoćnosti utiču na telo, a telo, zauzvrat, pojačava osećaj iscrpljenosti kroz osećanja umora i napetosti.